Otpisani

„Od kada je sveta i veka,“ - veli Jovan Cvijic u knjizi „Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje” – „gost je za nas svetinja, i nas domacin spreman je da ga životom svojim i životima svojih ukućana brani, pa makar mu on bio i najljući neprijatelj. Tako je to kod nas bilo oduvek, tako ce biti i zauvek.“

Diner du 27 Juin 1914.

(Preuzeto iz: Sarajevo 1914, Dedijer, V., 1956.)

Guverner Bosne i Hercegovine general Oskar Potiorek priredio je raskosan banket u vili “Bosna” na Ilidzi. Svez vazduh na manevrima otvorio je Franji Ferdinandu apetit i on je sa zadovoljstvom probao po malo od svega. Vojvotkinja Sofija, lepa zena, ali pomalo sklona gojenju, zacudo nije bila pri apetitu. Prosle noci usnila je ruzan san i citav dan su je obuzimale crne slutnje. Negde kod kreme od ananasa, Vojvotkinja se okrenula prema gradonacelniku Sarajeva, Fehim-efendiji Curcicu: “Utesite jednu damu, recite joj da ce sve biti u redu…”. Fehim-efendija se nagnuo napred i glasom koji uliva poverenje odgovorio: “Bez brige, Visosti, situacija je potpuno pod kontrolom!” Vojvotkinja je stavila zrno grozdja u usta i koketno uzdahnula: “…Ah, da li je to bas tako?” Fehim-efendija se, sa desnom rukom na srcu, ponovo nagnuo i rekao: “Ja kad vam kazem!”

Miris kuvanog jela, kiselog vina i ishlapelog piva osecao se vec kod pozorista “Bosko Buha”: nesto vise, u Cika Ljubinoj, bife “Central” radio je punom parom. U prizemlju su studenti i alkoholicari pili vinjak i klekovacu za plasticnim sankom, a u podrumu su vecerali, sedeci, iz nekog razloga, za skolskim klupama. Specijalitet kuce – dlakave kolenice. Cena: 110 dinara. Ren i senf – gratis, cekinje takodje. Cekinje se naravno nisu jele, vec su sluzile umesto cackalica. Prednost im je bila u tome sto su elasticne, pa prolaze i tamo gde cackalica nece. A i ne plasis se da ih je neko pre tebe vec koristio, pa vratio u slanik.

Dlakava kolenica “In a Silent Way”

Priprema
Staviti kolenicu u najveci lonac, zaciniti i kuvati 4 casa. Posebno skuvati krompir. Dobro ohladiti pivo. Ko voli , moze kolenicu i da zapece, nista joj nece faliti.

Kada je Dusko Gojkovic doveo Milesa Davisa u Beograd, Srbi su se nakrcali u Dom Omladine ko Slovenci u Gucu. Posle koncerta vladala je neopisiva guzva, pa je Dusko izveo Milesa na mala vrata i odveo ga u “Central” da na miru nesto pojedu. Kad je kelnerica Mira spustila kolenice na sto, Miles je malo podigao obrve i noktom okinuo jednu cekinju. Dusko je odrezao parce mesa, umocio ga u senf i stavio u usta. Jeli su u tisini, jer je Dusko slabo govorio engleski, a Miles je slabo govorio uopste. Ovaj muzicki dijalog ostao je zabelezen zahvaljujuci Stivu Gutu zvanom “Stjepko” koji je - resen da po svaku cenu otkrije Milesovu tajnu tisine izmedju nota - krisom snimao sve na magnetofon skriven iza rasirene “Borbe” za susednim stolom. Snimak je kasnije objavljen u bootleg izdanju pod naslovom “Another Bitches Brew”. Kad su novinari pitali Milesa sta mu se najvise dopalo u Beogradu, on je podigao obrve i malo slegnuo ramenima.

Punjene paprike sluze se preko leta, u vreme svezeg povrca i turisticke sezone. Sastoje se od mesa i rize. Odnos je proizvoljan i zavisi od domacice, kucnog budzeta i datuma, jer ovo jelo ima tendenciju da sadrzi visi procenat rize na kraju, nego na pocetku meseca. Deca su u punjenim paprikama volela sve osim paprika, koje su pazljivo odvajala i ostavljala na rubu tranjira, da pojede tata. Punjene parike su se mogle jesti same ili s pire-krompirom, ako si bas gladan. Ili s knedlama, ako si Ceh.

Plněné papriky “Směšné lásky”

Postup
Papriky naplníme masovou směsí. Ve větším hrnci na oleji osmažíme dvě cibule, pridamo vody. Vaříme půl až třičtvrtě hodiny, aby maso nebylo syrové. Plněné papriky podáváme s houskovými knedlíky.

Nakon sto su Milana Kunderu ponovo primili u Partiju, i nakon sto je konacno dobio dozvolu da ode u Jugoslaviju na letovanje, odmah je uskocio u Skodu sa svojom devojkom Madlenom. Vratolomno vozeci, ponekad i preko 70 kilometara na sat, vec nakon dva dana stigli su u pansion “Poljicki” u Baskoj Vodi pored Makarske. Tu ih je docekalo sunce, more i miris borova. Milan i Madlena ustajali su rano i drzeci se za ruke odlazili na plazu. Za dorucak su jeli smokve, a rucak su preskakali - bili su mladi i nije im bilo do jela, vec do ljubavi. Popodne bi Madlena sama odlazila na plazu i, kao sve Cehinje, suncala se s otkopcanim gornjim delom kostima, da lepse pocrni. Milan se za to vreme zavlacio ispod Skode i, kao svi Cesi, krpio sto se zakrpiti moze. Ostajale su da vire samo njegove noge u sivim soknama i smedjim sandalama. Kasnije, predvece, Milan i Madlena zajedno su sedeli na terasi, posmatrali zalazak sunca, jeli smokve i ljubili se. To je bilo simapticno vlasnici pansiona Sjora Neni. Njenom ostrom oku nije medjutim promaklo da gosti slabo jedu, pa ih je jednog dana pozvala na rucak, a Sjoru Ivi rekla da ide na pijacu po paprike. Kada su Milan i Madlena sisli da rucaju, jako su se iznenadili.

- Punjene parike! – uzvinula je Madlena, - isto kao u Pragu!

“Prag…”, - pomislio je Kundera, - “valjda ce alnaser nekako izdrzati…”

Izmedju kuce Windsora i kuce Karadjordjevica postoji malo slicnosti i mnogo razlika. Prince Charles je od malih nogu voleo Camillu, a Princ Aleksandar kolace. Kasnije, u pubertetu, Prince Charles isticao se u sportu, a Princ Aleksandar u krofnama. Tako je jednom u Eatonu, posle rucka, za opkladu smazao 15 komada, zbog cega je od skolskih drugova dobio nadimak “Aca Gica”. On se medjutim nije ljutio, jer je bio dobrocudan. Posto je bio princ, najvise od svega voleo je “princes” krofne, koje je zvao “eclairs”. Zato sto nije znao ni srpski ni hrvatski, a o slovenackom i da ne govorimo.

Carske mrvice “Kljukana dinastija”

Sastojci
Testo za palacinke
Dzem od sipka

Priprema
Posto su posle rata deca u Jugoslaviji, za razliku od princeva u Londonu, bila siromasna, nisu jela nikakve prices krofne, vec carske mrvice. Ovo ne samo da je zvucalo lepse – malo je jela s tako metaforicnim imenom – vec je bilo i ukusnije, narocito u Palmoticevoj 25. Kako se prave carske mrvice deca medjutim nisu znala, jer su sedala za sto kad je sve vec bilo gotovo.

Kada je prestolonaslednik Aleksandar Karadjordjevic prvi put sleteo na jugoslovensko tle, nije bio sasvim siguran sta treba da radi. Na televiziji je gledao kako u slicnim prilikama Ivan Pavao II klekne i poljubi zemlju. Ucinilo mu se da je to dobra ideja, i vec je bio krenuo da se saginje, kada mu je Vuk Draskovic gurnuo u ruke nekakvu gajbicu s travom i rekao “Vase kraljevsko velicanstvo…”. Aleksandar se zbunio, pa je umesto da klekne, cucnuo, ali kad je video koliko je to glupo, ipak je odlucio da ustane. U medjuvremenu je zakljucio da je ovo s travom neki stari srpski obicaj, pa se uspravio, rekao “thank you” i otkinuo dve-tri travke ustima. Tada je sekretar Krunskog saveta arh. Dragomir Acovic diskretno dao do znanja akademiku Beckovicu i vladiki Amfilohiju da je prestolonaslednik mozda gladan, pa su ga pravo s aerodroma odveli u poslasticarnicu u Sremskoj, kao sto mu je arh. Acovic ranije i obecao (“Casna rec, cim sletimo!”). U poslasticarnici je Aleksandar hteo da se kladi s gostima koliko krempita moze da pojede, ali su ga nekako odgovorili i odveli u Beli dvor na veceru.

Ko nije leteo JAT-om taj ne zna sta je glad. Standard koji je propisivao Radnicki savet OUR-a “Ketering i snabdevanje” ogranicavao je debljinu snite parizera u ekonomskoj klasi na samo 2 mikrona. Putnici u biznisu dobijali su 4 mikrona, a letacko osoblje i njihova rodbina sta god su hteli. JAT-ovi parizeri (koje je osoblje iz nekog razloga zvalo “pecenica”) bili su toliko tanki da su putnici mogli kroz njih da gledaju stjuardese, a deca da se igraju monokla. Ali to nije bilo zato sto su JAT-ovi samoupravljaci bili Skoti, vec zato sto su negovali tradicije NOB-a i revolucije.

Leteca uzina “Partizanska eskadrila”

Sastojci
Prozirna snita parizera
Jedna uvela maslinka
Bajata kajzerica
Mali smrznuti buter
Sprej za wc s mirisom gladiole

Priprema
Maslinu izvaditi iz tegle bar tri dana ranije i ostaviti je da stoji na toplom i suvom mestu. Parizer narezati ziletom na sto tanje kolutove. Proveriti da li je kajzerica spremna za upotrebu tako sto cete s njom prvo zabiti ekser u zid. Malo pakovanje butera izvaditi iz zamrzivaca neposredno pre posluzenja. Sve lepo rasporediti po plasticnom kontejneru i servirati uz plasticni pribor za jelo, papirnu maramicu pospricanu sprejem iz wc-a i hladnu kafu.

Na Visu se zivelo skromo – stedelo se na svemu, pocev od pitke vode do hrane za avijaticare. Ipak, kada bi Franjo Kluz, Rudi Cajavec i Bekim Fehmiu poletali u akciju, uvek su nosili sa sabom uzinu. Uzinu im je spremala Bekimova devojka Zlata Petkovic, poznata po tome sto je umela tanko da nareze i sto je uvek imala besprekornu frizuru, cak i u jeku neprijateljskih ofanziva. Kasnije su Franjo, Rudi i Bekim iz Poteza presli u Spitfajere, a zatim i Dakote. Posle rata su partizani u ove poslednje ubacili po par stolica i tako je rodjen JAT. A Zlata je licno obucila prvu generaciju JAT-ovih kuvarica da seku parizer, a stjuardese da prave frizuru i mazu nokte. Kasnije je JAT prestao da postoji, zajedno sa zamljom ciji je bio nacionalni prevoznik. Ipak, tradicija prozirnog parizera je nastavljena, i to – neocekivano - na krajnjem zapadu Evrope, u Irskoj. S tim sto je Michael O'Leary otisao korak dalje od Zlate pa je putnicima svog Ryanaira ponudio potpuno nevidljivi parizer. Covek je ipak bio Irac, pa se nije inspirisao samo jugoslovenskim NOB-om nego i irskom Velikom gladju.